Profesor dr Uroš Jekić (1896-1980),rođen 19. decembra 1896. godine u selu Paklenju, nedaleko od Raške. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a u Beogradu šest razreda gimnazije. Ratni vihor odneo je učenika Jekića preko bespuća Albanije u Francusku, gde je, zajedno sa grupom izbeglih učenika iz Srbije, završio sedrni i osmi razred gimnazije i maturu. Studije medicine započeo je u Bordou odmah posle položene mature. Diplomirao je 1923. godine.
Mladi Jekić je, još tokom studija, ispoljio afi­nitet za probleme Ijudske psihe, pa je njegova dok­torska teza koju je odbranio u Bordou 1923. godine bila iz te oblasti: Le cacodylate de soude a hautes doses. resultats therapeutiques dan les etats depressifs malancoliques. Prof. dr Pitr, istaknuti psihija­tar u Bordou, osetivši tu njegovu sklonost, savetovao ga je da se posveti neuropsihijatriji.
Posle povratka u zemlju započeo je 1924. specijalizaciju neuropsihijatrije u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu. Po završenoj specijalizaciji radio je u duševnoj bolnici u Toponici, nedaleko od Niša, do 1945. godine. U ovoj bolnici bio je sekundarni lekar, primarijus, šef odeljenja i, najzad, upravnik.

Tokom dve decenije, koliko je radio u ovoj bolnici, osetio je usamljenost ovih nesrećnih Ijudi. Smatrao je da je od velikog značaja za bolesnike, za njihovu psihu, da su okruženi prirodom. Jer, jednolična bolesnička odeća, sivilo prostorija u kojima borave, monotonija života, slabe njihovo intere­sovanje za spoljasnji svet i, uopšte, za život. Imajući sve ovo u vidu, dr Jekić je verovao da će se ovi nesrećnici u okrilju prirode osvežiti kao što "vlaga prene sušom pokunjene biljke". Želeo je da bolesnike dovede u stanje odgovarajućih Ijudskih odnosa. Zato je stvorio u Toponici veliku ekonorniju na kojoj je, primenjujući radnu terapiju, olakšao život nekolikim stotinama bolesnika. On je te Ijude ne samo razumeo nego i voleo. Ceo njegov život bio je posvećen unesrećenima.

Tokom okupacije naše zemlje nekoliko puta su ga hapsile nemački okupator i policija u Nišu. Njegova dva brata ubili su okupatori, a sin jedinac u 16 godini poginuo je 1944. godine u redovima partizana. Septembra 1944. godine i dr Jekić je otišao u partizane.
U prvoj vladi Srbije, 1945. godine, dr Jekić je ministar zdravlja. Posle trogodišnjeg odsustvovanja od bolesnika, vratio se neuropsihijatriji. Godine 1949. počeo je da radi na Neuropsihijatrijskoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iste godine izabran je u zvanje vanrednog profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu pri Katedri za neurologiju i psihijatriju, a 1958. izabran je u zvanje redovnog profesora. Posle smrti profesora Vladimira Vujića, 1953. godine, postavljen je za upravnika Neuro­psihijatrijske klinike, što je bio do odlaska u penziju 1968. godine. Iste godine (1953) izabran je za šefa Katedre za neurologiju i psihijatriju.
Pod rukovodstvom prof. dr Uroša Jekića uvode se redovni seminari za obuku lekara na specijalizaciji. Pojedinim užim oblastima, kako iz neurologije, tako i psihijatrije, počinje da se bavi veći broj lekara, koji produbljuju i razvijaju posebna područja. Takodje naglo raste broj lekara na specijalizaciji i specijalista formiranih na samoj Klinici, a Klinika postaje edukativni centar i vaspitač kadrova za širenje neuropsihijatrijske službe za SR Srbiju.
Po oslobodjenju zemlje prof. dr Uroš Jekić, poznat i kao javna ličnost, bio je prvi ministar zdravlja u Republici i jedan od najaktivnijih članova SLD. Zbog zasluga za razvoj SLD bio je izabran za doživotnog počasnog predsednika. Više godina bio je predsednik Neuropsihijatrijske sekcije SLD, osnivač i predsednik Društva za mentalnu higijenu, predsednik Sudskomedicinskog odbora Medicinskog fakulteta, dugogodišnji predsednik Glavnog odbora Crvenog krsta Srbije.
Od 1953. godine profesor Jekić je šef Katedre za neurologiju i psihijatriju, upravnik Neuropsihijatrijske klinike i predsednik Psihijatrijske komisije pri Savetu za narodno zdravlje Srbije. Idejni je pokretač borbe protiv alkoholizma u našoj zemlji. Jedna od bitnih zasluga prof. dr Uroša Jekića jeste njegov aktivan doprinos opštem usvajanju principa mentalne higijene i dosledne humanizacije opšteljudskih odnosa u stacionarnim zdravstvenim ustanovama.
Od 1948. godine profesor Jekić je bio predsednik Crvenog krsta Srbije. Predsednik Srpskog lekarskog društva bio je od 1949. do 1954. godine, a od 1955. godine on je počasni predsednik SLD-a. Bio je dugogodišnji predsednik Sudskog odbora Medicinskog fakulteta i predsednik Društva za duševnu higijenu Srbije.
Uočavajući da je alkoholizam veliki medicinski i socijalni problem, profesor Jekić je skoro ceo svoj radni vek posvetio borbi protiv ovog zla. I Crveni krst Srbije, čiji je bio predsednik, angažovao je u ovoj borbi. U okviru Crvenog krsta osnovao je Savetovalište za lečenje alkoholičara. Njegova aktivnost u suzbijanju alkoholizma bila je veoma cenjena u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji za borbu protiv alkoholizma. Napisao je veliki broj stručnih i popularnih radova o alkoholizmu i održavao veliki broj predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu, u studentskim organizacijama, školama, preduzećima.
Zajedno sa svojim saradnicima veoma je mnogo učinio na unapredjenju sudskopsihijatrijske discipline i na povezivanju organa provosuđa sa psihijatrijskom strukom. Na medjunarodnim kongresima zastupao je više puta psihijatrijsku struku, i to posebno kada je na dnevnom redu bila problematika socijalne psihijatrije, psihopatologije, kriminalne psihopatologije i alkoholizma.
Odnos prema studentima bio je izuzetno prijateljski. Na ispitima je imao neizmerno strpljenje. Nije davao petice. Ali, želeo je da svaki student što bolje savlada i razume neuropsihijatriju.
Po odlasku u penziju svakodnevno je u šest sati ujutru pio kafu u dnevnoj sobi. Pred njim, na stolu, nalazili su se časopisi iz sveta, koje, nažalost, zbog slabog vida, nije mogao da čita. Njegova supruga prelistavala ih je i čitala mu pojedine članke. Izmedu brojnih časopisa nalazio se i časopis Medi­cinskog fakulteta u Bordou, koji mu je ovaj fakultet redovno slao. To je bila pažnja Univerziteta na kome je davne 1923. godine završio medicinske studije. U obližnjem parku prolaznici su često bili u prilici da vide sedog čoveka poodmaklih godina, uspravnog držanja, sa debelim sočivima na naočarima, u redovnim podnevnim laganim šetnjama. Njegov oslabljeni vid omogućavao mu je samo to zadovoljstvo, ali ne i čitanje. On je bio čovek visokih moralnih vrednosti, zračio je humanošću, plemenitošću i posebno skromnošću.
Umro je 1980. godine u Beogradu.