Florens Najtingel rođena je 12. maja 1820. Godine u Firenci, Italija. Kao ćerka bogatog veleposednika Vilijama Najtingela, školovala se u Nemačkoj i od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara. Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

U Englesku se vratila 1856. godine gde je nastavila sa svojim radom i unapređenjem sestrinstva otvarajući škole za medicinske sestre u kojima su predavale njene učenice. Škole je otvarala ne samo u Engleskoj već i u drugim zemljama. Florens Najtingel napisala je knjigu o savremenim principima nege bolesnika i smatra se utemeljivačem modernog sestrinstva i velikim borcem za prava žena. Umrla je 13. avgusta 1910. godine u Londonu.

Njen rođendan, 12. Maj, slavi se kao Međunarodni dan sestara u celom svetu. Tim povodom u slušaonici Klinike za neurologiju održan je sastanak sestara, a potom i kolegijum glavnih sestara. Sastanku su prisustvovali prof. Vladimir Kostić i prof. Dragoslav Sokić.

Profesor Vladimir Kostić obratio se prisutnim sestrama rečima:
„Većina vas posle svih ovih godina uglavnom zna moj način ponašanja. Ja možda ne hvalim previše, ali u svakom slučaju prema vama i vašem radu imam izuzetno poštovanje. To je verovatno posao koji ne bi poželeo sa vama da delim. Živimo u društvu koje ne poštuje nikoga u kojem ja vidim po novinama i juče u dnevniku ilustracije za ponašanje lekara i sestara je čovek kojem se ne vidi lice i koji prebrojava pare. A to je jednostavno vreme koje je ružno za nas i našu struku, jer jednostavno onaj minimum poštovanja koje bi morali da zaslužujete niko ne obezbeđuje. Ne obezbedjuju ga ni lekarima ni sestrama, ne obezbeđuju ga uopšte medicinskom osoblju, kao da smo mi zapravo najgori deo ovoga društva. Sva sreća zato ste dobro plaćene što radite najgori mogući posao brinući o bolesnim često zapuštenim ljudima. Ako ništa drugo ja sam i svojim kolegama uvek govorio da to što društvo ne može da uradi, moramo da uradimo mi sami između sebe, da međusobno jedni druge poštujemo, da sami jedni drugima ne pravimo nepotrebne probleme i da na neki način gotovo kao ilegalci kao nekakva poluteroristička zločinačka organizacija znamo da ono što radimo ima smisla i da koristi nekim nesrećnim ljudima koji dolaze ovde po malo pomoći. Vi ste sigurno najbolji deo ove klinike. Naše sestre i nega koja se vrši na ovoj klinici jesu na glasu u KCS, vi znate koliko to napora zahteva. Ja nažalost ne poznajem sve mlađe sestre ali sa puno poverenja mogu da im kažem ako gledaju one koje su starije od njih, neke su stare gotovo kao i ja, imaće šta da nauče. I ako niste u tom vašem teškom poslu će takođe moći da postanu majstori što vam svim srcem želim. Nećete dobiti ni jedan sat skraćenog radnog vremena tek da znate da se ja priključujem opšte društvenim trendovima. Čestitam još jednom.“