• Srpski
  • English
Home O klinici Zaposleni Radnici kvartala Radnik IV kvartala 2013. godine - Doc. dr Dejana Jovanović
Radnik IV kvartala 2013. godine - Doc. dr Dejana Jovanović

Zasluženo ste izabrani za radnika IV kvartala 2013. godine, jer ste bili predsednik Lokalnog organizacionog odbora IX/XV Kongresa neurologa Srbije, koji je bio najposećeniji i najbolje organizovan neurološki kongres u Srbiji do sada. Da li ste Vi zadovoljni kako je sve proteklo?

Sada, posle vremenske distance od mesec dana, mislim da u organizaciji kongresa nije bilo većih propusta. U toku samog odvijanja kongresa bilo je manjih previda koje smo u hodu korigovali. U tom trenutku nam se činilo da su oni mnogo veći nego što objektivno jesu. Izvesno je da je kongres bio izuzetno stručno i naučno bogat, jer su se odvijala tri skupa istovremeno u pet sala od ujutru do uveče. Ono što nam je u tim okolnostima bio prioritet jeste da se program odvija po predviđenoj satnici kako bi svi pozvani predavači imali prilike da iznesu svoje prezentacije auditorijumu.

Da li ste nešto naučili?

Svakako. Učestvovanje u organizaciji ovakvog skupa je dragoceno iskustvo iz koga se može mnogo naučiti, ne samo o pripremi i tehničkoj organizaciji kongresa, već i o poslovnoj komunikaciji, načinu rukovođenja, potrebi da se događaji anticipiraju i još mnogo toga. Pripreme za ovaj kongres trajale su punih 11 meseci uz istovremeno odvijanje naših redovnih stručnih, naučnih i pedagoških aktivnosti. Za sve nas koji smo bili uključeni u organizaciju kongresa, povremeno je bila umetnost usaglasiti sve te naše obaveze.

Da li je u toku priprema kongresa bilo bitnije dobro balansirati ili biti strog šef?

Nisam se osećala kao šef, već kao istureni član tima koji je imao za zadatak da koordinira radom drugih članova Lokalnog organizacionog odbora. U toj grupi je bilo dvadesetak kolega koji su veoma požrtvovano i po prioritetu izvršavali sve zadatke koji su im se nametali. Među njima moram da izdvojim sekretare Lokalnog oprganizacioniog odbora - dr Šarlotu Mesaroš, dr Aleksandru Pavlović i dr Aleksandra Ristića. U svakom trenutku sam od njih imala punu podršku i pomoć da se sve pravovremeno i na najbolji način realizuje. S obzirom da su svi bili svesni činjenice da od njihovog angažovanja zavisi uspešnost organizacije kongresa, ni jednom u skoro godinu dana nije bilo potrebno da se neko opomene ili da se nametne naredbodavni ton. Ni u jednom trenutku nije bilo aktivnog ili pasivnog otpora da se nešto uradi. Šta više, iz moje vizure, sve je išlo glatko, a da li je neko od članova tima imao utisak da sam stroga, morate pitati njih. Takođe, moram da naglasim da je spiritum movens celokupne organizacije kongresa bio prof. dr Vladimir Kostić kao predsednik Organizacioniog odbora Kongresa i Društva neurologa Srbije. On je bio naš glavni pokretač i neko ko je sa svojim iskustvom predviđao potrebne aktivnosti i rešavao na najjednostavniji način probleme na koje smo nailazili tokom priprema.

Da li biste se ponovo bavili istim poslom?

Moje prvo iskustvo vezano za organizaciju nekog skupa vezano je za IV simpozijum o moždanom udaru pre tri godine, ali je to bio daleko manji skup, jer se program odvijao samo u jednoj sali, a i broj učesnika je bio tri puta manji nego sada. Ipak, upravo to iskustvo mi je bilo dragoceno da od početka znam u šta se upuštam i šta sve podrazumeva priprema jednog kongresa. S obzirom na sadašnje iskustvo, sigurno bi mi bilo jednostavnije da ispratim organizacije nekog sličnog skupa.

Već više od dvadeset godina radite na Odeljenju urgentne neurologije, praktično od samog osnivanja Urgentnog centra. Odakle ljubav prema urgentnoj neurologiji?

Kao što ste rekli, svoje prve stručne korake pravila sam na Urgentnoj neurologiji. Upravo ta mladost i entuzijazam sa kojim krećete da se bavite nekim profesionalnim problemom čini da ga zavolite i stručno mu se predate. Cerebrovaskularne bolesti i urgentna stanja u neurologiji su veoma teške, akutne i dinamične bolesti koje zahtevaju punu koncentraciju i brze dijagnostičke i terapijske reakcije od kojih može zavisiti i ishod bolesnika. Verujem da me je moja dinamična priroda i potreba da se svaki dan nešto novo dešava opredelila da toliko dugo ostanem da radim u intenzivnoj nezi sa najtežim bolesnicima.

Usavršavali ste se u inostranstvu. U čemu su oni bolji od nas? Da li ste znanje i iskustvo iz inostranstva uspeli da prenesete ovde?

Imala sam privilegiju da provedem godinu dana u Utrehtu u Holandiji i mesec dana u Beču i da sagledam njihov način rada sa najtežim neurološkim bolesnicima. Nisu oni bolji od nas, oni samo imaju tehnološke olakšice u radu sa takvim bolesnicima koje nama nedostaju. Time su manje oštećeni naši bolesnici, čiji je ishod sličan onima iz razvijenih zemalja, a više smo hendikepirani mi, lekari i medicinske sestre, jer nam nedostatak takvih sredstava otežava rad. To iskustvo stečeno u ovim inostranim centrima mi je omogućilo da insistiram na nekim promenama u terapijskom pristupu bolesniku u intezivnoj nezi, a bilo je presudno i za optimalno uvođenje trombolitičke terapije u lečenju moždanog udara u našu svakodnevnu praksu. Ipak, moram da kažem da nije uvek lako preneti iskustva koja se steknu usavršavanjem u stranim centrima. Pored tehnoloških ograničenja, neretko se nailazi i na otpor ili inertnost kolega i drugog medicinskog osoblja pri plasiranju nekih novih metoda.

Primarno se bavite cerebrovaskularnim bolestima. Svedoci smo velikog napretka u dijagnostici i terapiji ovih oboljenja. Kako Vi to posmatrate iz ličnog ugla?

Mislim da je u terapiji cerebrovaskularnih bolesti napravljen ogroman pomak u njihovom dijagnostičkom i terapijskom pristupu u poslednje dve decenije. Od bolesti od koje su svi nekada dizali ruke zbog terapijskog nihilizma, došlo se do toga da se danas radi o oboljenju koje se sa najvećim prioritetom transportuje do centara u kojim je moguće sprovesti rekanalizacionu terapiju koja smanjuje invaliditet ovih bolesnika za više od 30%. Ovo je jedna od retkih kauzalnih terapija među neurološkim bolestima koje se uglavnom leče simptomatskom terapijom. Drugi očigledan napredak napravljen je u prevenciji ovih bolesti sa širokom paletom medikamentnih, endovaskularnih i hirurških intervencija koja nam danas stoje na raspolaganju u poređenju sa periodom od pre oko 20 godina.

Da li se u Srbiji nešto promenilo u oblasti cerebrovaskularnih bolesti među lekarima i u zajednici?

Promenio se stav lekara prema cerebrovaskularnim bolestima. Videti svojim očima kako se u nekoliko sati povlači masivan neurološki deficit za koji znate da bi rezultirao ili smrtnim ishodom ili izrazito teškim ivaliditetom kod bolesnika sa ishemijskim moždanim udarom, deluje motivišuće na kolege da se uključe u primenu trombolitičke terapije. Sa druge strane, mislim da još uvek nije postignut zadovoljavajući stepen svesnosti o lečivosti ovog oboljenja među kolegama drugih specijalnosti ili rukovodećim strukturama bolnica, pogotovo u regionalnim centrima. Zato se dešava da ovakvi bolesnici čekaju ili da im se uopšte ne uradi skener glave u popodnevnim i večernjim časovima. Takođe, možemo biti veoma nezadovoljni poznavanjem simptoma moždanog udara u opštoj populaciji. Tu je potrebno još mnogo da se radi uz pomoć medija i stručnih organizacija.

Šta smatrate Vašim najvećim profesionalnim uspehom?

Teško pitanje. Svaki bolesnik koji se sa ovakvog urgentnog neurološkog odeljenja otpusti sa minimalnim neurološkim deficitom je naš veliki uspeh kome se svakodnevno radujemo. U svakom slučaju, najveći uspeh našeg tima sa Urgentne neurologije, pa i moj, jeste osnivanje prve Jedinice za moždani udar, uvođenje trombolitičke terapije u Srbiju i edukacija kolega iz cele Srbije i regiona za njenu primenu. Takođe, novi principi rada u Jedinici intenzivne neurološke nege su značajni, ali tu tek očekujemo pomake sa povratkom mladih kolega sa specijalizacije i uvođenjem subspecijalizacije intenziviste ili čak i neurointenziviste.

Šta smatrate Vašim najvećim privatnim uspehom?

Ovo je još teže pitanje. Moji privatni uspesi su uvek bili u senci onih profesionalnih. Ipak, jednim od važnijih privatnih uspeha smatram moj optimizam u pogledu održanja zdravlja, finansijske sigurnosti, porodičnih i prijateljskih veza u za sve nas teškim vremenima.

Pretpostavljam da bar malo vremena možete da izdvojite za neki hobi. Čime se zanimate u slobodno vreme?

Iskreno rečeno, malo je vremena za bilo kakav hobi kojim bih se bavila tokom radne nedelje ili vikendom. Veliki deo slobodnog vremena posvećen je naučnim i stručnim aktivnostima, a ono što ostane posvećeno je održavanju kontakata sa prijateljima i porodicom. Poslednjih godina svoje slobodno vreme pokušavam da vežem za što češće susrete sa troipogodišnjom sestričinom. Na kraju, svo moje vreme godišnjeg odmora vezano je za različita putovanja. U njima baš uživam i nadam se da ću biti u prilici da obiđem još niz raznih bližih i daljih destinacija.

 

Webinari na Internetu

Predvideli smo da se svakog trećeg četvrtka, sa početkom u 12 časova, u mesecu stručnoj i naučnoj neurološkoj javnosti Srbije obrate naši eminentni stručnjaci i predavači sa temama koje su aktuelne i koje zaokupljaju neurološku profesionalnu i istraživačku znatiželju kod nas i u svetu.
Webinari će se održavati u formi kratkih predavanja (20 minuta sa dodatnih 5 minuta za pitanja) u kojoj će auditorijum sačinjavati lekari na specijalizaciji na našoj klinici. Detaljnije na ovom linku.

 

Stručni radovi

Spisak stručnih radova zaposlenih na Klinici za neurologiju u periodu od 1981. godine do današnjih dana. Spisak možete pogledati ovde.