Aktuelnosti

Radnik IV kvartala 2013. godine - Doc. dr Dejana Jovanović

Zasluženo ste izabrani za radnika IV kvartala 2013. godine, jer ste bili predsednik Lokalnog organizacionog odbora IX/XV Kongresa neurologa Srbije, koji je bio najposećeniji i najbolje organizovan neurološki kongres u Srbiji do sada. Da li ste Vi zadovoljni kako je sve proteklo?

Sada, posle vremenske distance od mesec dana, mislim da u organizaciji kongresa nije bilo većih propusta. U toku samog odvijanja kongresa bilo je manjih previda koje smo u hodu korigovali. U tom trenutku nam se činilo da su oni mnogo veći nego što objektivno jesu. Izvesno je da je kongres bio izuzetno stručno i naučno bogat, jer su se odvijala tri skupa istovremeno u pet sala od ujutru do uveče. Ono što nam je u tim okolnostima bio prioritet jeste da se program odvija po predviđenoj satnici kako bi svi pozvani predavači imali prilike da iznesu svoje prezentacije auditorijumu.

Da li ste nešto naučili?

Svakako. Učestvovanje u organizaciji ovakvog skupa je dragoceno iskustvo iz koga se može mnogo naučiti, ne samo o pripremi i tehničkoj organizaciji kongresa, već i o poslovnoj komunikaciji, načinu rukovođenja, potrebi da se događaji anticipiraju i još mnogo toga. Pripreme za ovaj kongres trajale su punih 11 meseci uz istovremeno odvijanje naših redovnih stručnih, naučnih i pedagoških aktivnosti. Za sve nas koji smo bili uključeni u organizaciju kongresa, povremeno je bila umetnost usaglasiti sve te naše obaveze.

Da li je u toku priprema kongresa bilo bitnije dobro balansirati ili biti strog šef?

Nisam se osećala kao šef, već kao istureni član tima koji je imao za zadatak da koordinira radom drugih članova Lokalnog organizacionog odbora. U toj grupi je bilo dvadesetak kolega koji su veoma požrtvovano i po prioritetu izvršavali sve zadatke koji su im se nametali. Među njima moram da izdvojim sekretare Lokalnog oprganizacioniog odbora - dr Šarlotu Mesaroš, dr Aleksandru Pavlović i dr Aleksandra Ristića. U svakom trenutku sam od njih imala punu podršku i pomoć da se sve pravovremeno i na najbolji način realizuje. S obzirom da su svi bili svesni činjenice da od njihovog angažovanja zavisi uspešnost organizacije kongresa, ni jednom u skoro godinu dana nije bilo potrebno da se neko opomene ili da se nametne naredbodavni ton. Ni u jednom trenutku nije bilo aktivnog ili pasivnog otpora da se nešto uradi. Šta više, iz moje vizure, sve je išlo glatko, a da li je neko od članova tima imao utisak da sam stroga, morate pitati njih. Takođe, moram da naglasim da je spiritum movens celokupne organizacije kongresa bio prof. dr Vladimir Kostić kao predsednik Organizacioniog odbora Kongresa i Društva neurologa Srbije. On je bio naš glavni pokretač i neko ko je sa svojim iskustvom predviđao potrebne aktivnosti i rešavao na najjednostavniji način probleme na koje smo nailazili tokom priprema.

Da li biste se ponovo bavili istim poslom?

Moje prvo iskustvo vezano za organizaciju nekog skupa vezano je za IV simpozijum o moždanom udaru pre tri godine, ali je to bio daleko manji skup, jer se program odvijao samo u jednoj sali, a i broj učesnika je bio tri puta manji nego sada. Ipak, upravo to iskustvo mi je bilo dragoceno da od početka znam u šta se upuštam i šta sve podrazumeva priprema jednog kongresa. S obzirom na sadašnje iskustvo, sigurno bi mi bilo jednostavnije da ispratim organizacije nekog sličnog skupa.

Kompletan intervju sa Doc. dr Dejanom Jovanović možete pogledati ovde.

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo). I ma kako Vam to patetično i prenapregnuto zvučalo, prikriveno verujem da je čekić profesora Vujića emanacija onog nejasnog pojma „tradicije“, skriveni način kontinuiranog prisustva umrlih učitelja, ili da upotrebim moderniji izraz, instrument „interne kontrole“ savremenika od strane ljudi koji su Kliniku gradili pre nas. Štaviše, siguran sam da Klinikom poput duhova lutaju čekići nekih drugih velikih učitelja, pomenuću samo one koji više nisu sa nama, uz izvinjenje onima koje ću neoprostivo, ali nenamerno izostaviti: naime, čekići Jelene Gospavić, Milisava Nikolića, Jaše Smodlake, Zvonimira Levića, Igora Milosavljevića i dr, da pomenem samo one koji nisu sa više sa nama, a koje sam poznavao. Nije stoga čudno što se i sami bolesnici žale da ih neko potajno, bez našeg prisustva pregleda i kontroliše, menja nezgrapne dijagnoze i poboljšava terapiju.

Danas ću podnoseći im izveštaj trenutnih generacija pokušati da odgovorim na pitanje: Šta je Klinika za neurologiju KCS danas?

...

Kičma Klinike su naše sestre. Ako se kome divim nakon svih ovih godine, onda su to one. Zašto? Mi smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One (među njima je i poneki muškarac) nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž via dolorosa krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, oni su definitivno ona grupa čiji se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. One koje znaju da ih nikada nisam štedeo, znaće i da danas iskreno imam potrebu da se u znak poštovanja kratko poklonim najboljim sestrama na planeti i njihovom 90.-to godišnjem pregnuću.

...

Na kraju, vraćam se na čekić sa početka ove priče. Da se odmah razumemo, iako sagledavam moralnu neadekvatnost čina, čekić neću vratiti. Bez obzira na kom ću se mestu ja nalaziti, ovaj čekić će stajati na mom stolu. Hoću stoga da verujem da će se na Klinici naći osoba koja će ga ponovo „otuđiti“ (koristim eufemizam za krađu), jer bih već danas želeo da je opomenem da uz čekić i njegove prednosti, dobija i obavezu, koju ja nisam ispunio, da bude uspešnija od prethodnih nosilaca čekića (obratite pažnju kako to otmeno zvuči), tj. od Vladimira Vujića ali, što neće biti nikakav problem, i od moje malenkosti, istovremeno. Ma kako Vam to kriminogeno i paganski delovalo, iskreno verujem da je prava budućnost Klinike i struke u kontinuiranoj, transgeneracijskoj krađi čekića. Do sada je delovalo!