Aktuelnosti

Radnik II kvartala 2014. godine - Angelina Škodrić, glavna sestra Jedicine intenzivne nege Odeljenja urgentne neurologije

Neki kažu da su deca nakon osnovne škole nedovoljno zrela da sa sigurnošću odluče kojim poslom će se baviti čitavog života, međutim Angelina Škodrić je oduvek znala koji je njen poziv. Medicinska škola u Užicu je bilo nešto što se podrazumeva. Završila ju je kao jedan od najboljih učenika u razredu i, uprkos protivljenju roditelja, nastavila školovanje na tadašnjoj Višoj medicinskoj školi u Zemunu.

Tokom školovanja na Višoj školi nekoliko puta je, kroz praksu i vežbe, dolazila u kontakt sa Klinikom za neurologiju i još tada je primećivala veliku razliku u funkcionisanju ove zdravstvene ustanove u odnosu na ostale. Dostojanstvo, poštovanje sestara, primena procesa zdravstvene nege - samo su neki od principa o kojima se sluša na Višoj školi, a tako retko se primenjuju u praksi. Zato se Angelina, na prvi pogled, još tokom školskih dana, zaljubila u Kliniku za neurologiju.

Nastavak teksta možete pogledati ovde.

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo). I ma kako Vam to patetično i prenapregnuto zvučalo, prikriveno verujem da je čekić profesora Vujića emanacija onog nejasnog pojma „tradicije“, skriveni način kontinuiranog prisustva umrlih učitelja, ili da upotrebim moderniji izraz, instrument „interne kontrole“ savremenika od strane ljudi koji su Kliniku gradili pre nas. Štaviše, siguran sam da Klinikom poput duhova lutaju čekići nekih drugih velikih učitelja, pomenuću samo one koji više nisu sa nama, uz izvinjenje onima koje ću neoprostivo, ali nenamerno izostaviti: naime, čekići Jelene Gospavić, Milisava Nikolića, Jaše Smodlake, Zvonimira Levića, Igora Milosavljevića i dr, da pomenem samo one koji nisu sa više sa nama, a koje sam poznavao. Nije stoga čudno što se i sami bolesnici žale da ih neko potajno, bez našeg prisustva pregleda i kontroliše, menja nezgrapne dijagnoze i poboljšava terapiju.

Danas ću podnoseći im izveštaj trenutnih generacija pokušati da odgovorim na pitanje: Šta je Klinika za neurologiju KCS danas?

...

Kičma Klinike su naše sestre. Ako se kome divim nakon svih ovih godine, onda su to one. Zašto? Mi smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One (među njima je i poneki muškarac) nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž via dolorosa krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, oni su definitivno ona grupa čiji se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. One koje znaju da ih nikada nisam štedeo, znaće i da danas iskreno imam potrebu da se u znak poštovanja kratko poklonim najboljim sestrama na planeti i njihovom 90.-to godišnjem pregnuću.

...

Na kraju, vraćam se na čekić sa početka ove priče. Da se odmah razumemo, iako sagledavam moralnu neadekvatnost čina, čekić neću vratiti. Bez obzira na kom ću se mestu ja nalaziti, ovaj čekić će stajati na mom stolu. Hoću stoga da verujem da će se na Klinici naći osoba koja će ga ponovo „otuđiti“ (koristim eufemizam za krađu), jer bih već danas želeo da je opomenem da uz čekić i njegove prednosti, dobija i obavezu, koju ja nisam ispunio, da bude uspešnija od prethodnih nosilaca čekića (obratite pažnju kako to otmeno zvuči), tj. od Vladimira Vujića ali, što neće biti nikakav problem, i od moje malenkosti, istovremeno. Ma kako Vam to kriminogeno i paganski delovalo, iskreno verujem da je prava budućnost Klinike i struke u kontinuiranoj, transgeneracijskoj krađi čekića. Do sada je delovalo!