Aktuelnosti

Online poll

Poštovani posetioci zvaničnog sajta Klinike za neurologiju, posećenost na našoj web adresi od osnivanja neprestano raste. Želeći da, u korak sa vremenom, iskoristimo sve tehnološke mogućnosti komunikacije sa Vama, ubuduće će se na našoj stranici nalaziti Anketa koja ima za cilj da približi Vaše utiske o našem dosadašnjem radu.
Info-grupa Klinike za neurologiju

Radnik IV kvartala 2014. godine – Milijana Matijević, glavna sestra Klinike za neurologiju

Iako je poslednjih meseci sestra Milijana bila svesna da joj se bliži odlazak u penziju, sa velikim entuzijazmom koordinisala je i kontrolisala izvođenje građevinskih radova na Klinici. Za nju nije postojalo neizvodljivo rešenje ako je to bilo u interesu kuće i bolesnika, a njenom oku nije ništa promaklo: ni najmanja sitnica, ni jedna neravnina, ni pukotina. Nadgledala je radove na Klinici baš kao što se sa pažnjom kontrolišu radovi u sopstvenom domu. Kliniku je smatrala svojom drugom kućom pa se sigurno u tome krije tajna njene posvećenosti poslu i njenim saradnicima.

Milijana Matijević je rođena 1951. godine u Žitnom Potoku. Srednju medicinsku školu završila je u Zemunu, a Višu medicinsku školu i Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. Za glavnu sestru Ambulantno-polikliničkog odeljenja Instituta za neurologiju izabrana je 1984. godine, a od 1994. godine je glavna sestra Instituta za neurologiju KCS. Godinu dana je radila kao savetnik za zdravstvenu negu u Ministarstvu zdravlja i na taj način pokušala da napravi pomak u organizaciji sestrinske struke.

Dugogodišnji je saradnik na Visokoj strukovnoj školi u Zemunu. Jedan je od autora knjige „Zdravstvena nega u neurologiji“ koja je prihvaćena kao udžbenik za studente Više medicinske škole. Kao vrhunac jedne blistave karijere, usledila je nagrada UMST „Sestrinstvo“ za 2014. godinu povodom Dana medicinskih sestrara. Nagradu je dobila za doprinos unapređenju sestrinstva na predlog kolektiva Klinike za neurologiju.

Tokom svog dugogodišnjeg rada, sestra Milijana je sve vrema radila na ličnom usavršavanju, unapređenju struke, na promociji svoje ustanove i sestara. Spremna je bila da uvek pruži maksimum, da uvodi novine u sestrinski rad i da svoje znanje nesebično prenese na kolektiv. Posedujući ljubav i poštovanje prema saradnicima i struci, upornošću i podrškom je podsticala mlade sestre da se usavršavaju i dalje obrazuju. Milijana je optimista, entuzijasta, profesionalac, spremna da razume, posavetuje i pomogne svojim saradnicima. Zna da prepozna kvalitet pojedinca, uspeva da iznedri njihove skrivene sposobnosti, podrži i podstakne. Pored toga što je bila uspešan rukovodilac, ostvarena je i u ulozi supruge i majke, a od svoje porodice ima beskrajnu ljubav i podršku.

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo). I ma kako Vam to patetično i prenapregnuto zvučalo, prikriveno verujem da je čekić profesora Vujića emanacija onog nejasnog pojma „tradicije“, skriveni način kontinuiranog prisustva umrlih učitelja, ili da upotrebim moderniji izraz, instrument „interne kontrole“ savremenika od strane ljudi koji su Kliniku gradili pre nas. Štaviše, siguran sam da Klinikom poput duhova lutaju čekići nekih drugih velikih učitelja, pomenuću samo one koji više nisu sa nama, uz izvinjenje onima koje ću neoprostivo, ali nenamerno izostaviti: naime, čekići Jelene Gospavić, Milisava Nikolića, Jaše Smodlake, Zvonimira Levića, Igora Milosavljevića i dr, da pomenem samo one koji nisu sa više sa nama, a koje sam poznavao. Nije stoga čudno što se i sami bolesnici žale da ih neko potajno, bez našeg prisustva pregleda i kontroliše, menja nezgrapne dijagnoze i poboljšava terapiju.

Danas ću podnoseći im izveštaj trenutnih generacija pokušati da odgovorim na pitanje: Šta je Klinika za neurologiju KCS danas?

...

Kičma Klinike su naše sestre. Ako se kome divim nakon svih ovih godine, onda su to one. Zašto? Mi smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One (među njima je i poneki muškarac) nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž via dolorosa krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, oni su definitivno ona grupa čiji se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. One koje znaju da ih nikada nisam štedeo, znaće i da danas iskreno imam potrebu da se u znak poštovanja kratko poklonim najboljim sestrama na planeti i njihovom 90.-to godišnjem pregnuću.

...

Na kraju, vraćam se na čekić sa početka ove priče. Da se odmah razumemo, iako sagledavam moralnu neadekvatnost čina, čekić neću vratiti. Bez obzira na kom ću se mestu ja nalaziti, ovaj čekić će stajati na mom stolu. Hoću stoga da verujem da će se na Klinici naći osoba koja će ga ponovo „otuđiti“ (koristim eufemizam za krađu), jer bih već danas želeo da je opomenem da uz čekić i njegove prednosti, dobija i obavezu, koju ja nisam ispunio, da bude uspešnija od prethodnih nosilaca čekića (obratite pažnju kako to otmeno zvuči), tj. od Vladimira Vujića ali, što neće biti nikakav problem, i od moje malenkosti, istovremeno. Ma kako Vam to kriminogeno i paganski delovalo, iskreno verujem da je prava budućnost Klinike i struke u kontinuiranoj, transgeneracijskoj krađi čekića. Do sada je delovalo!