Aktuelnosti

Radnik I kvartala 2014. godine - Zorica Rakić, spremačica

Zorica Rakić radi kao spremačica na Klinici za neurologiju punih 11 godina. Posao kojim se bavi je težak i zahtevan, pre svega zbog nedovoljnog broja zaposlenih. Naime, prema važećoj sistematizaciji, Klinici je potrebno 20 spremača, a trenutno je u stalnom radnom odnosu samo osam. Iz tog razloga, u jednoj smeni rade samo dve do tri spremačice, koje se svim silama bore da spreče pojavu intrahospitalnih infekcija, brinu o zdravlju i fizičkoj bezbednosti bolesnika i zaposlenih.

I pored svih navedenih obaveza, gospođa Zorica Rakić, kako sama navodi, nije mogla da okrene leđa i napusti svoju drugu kuću u trenutku kada je bilo ugroženo zdravlje bolesnika i zaposlenih, kao i skupa oprema i inventar Klinike. Naime, početkom marta meseca u popodnevnoj smeni je zapaženo da je došlo do zagušenja kanalizacione cevi i da je sadržaj kanalizacije počeo da se izliva u suterenu u sanitarnim prostorijama i u delu gde se nalazi aparat za magnetnu rezonanciju. Zorica Rakić i koleginica Slađana Mlinar su munjevito reagovale sprečavajući širenje otpadnih voda. Hitno je pozvana tehnička služba KCS, koja je privremeno rešila problem. Zorica je ostala tokom cele noći na Klinici, van svoje smene, kako bi hodnici i prostorije bili dezinfikovani i provetreni do jutra. Najveći broj zaposlenih zapravo ni ne zna kakva se drama odvijala u toku popodneva i noći. Ujutru je suteren bio potpuno čist i sve planirane aktivnosti su se odvijale bez ikakvih neugodnosti i ograničenja.

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo). I ma kako Vam to patetično i prenapregnuto zvučalo, prikriveno verujem da je čekić profesora Vujića emanacija onog nejasnog pojma „tradicije“, skriveni način kontinuiranog prisustva umrlih učitelja, ili da upotrebim moderniji izraz, instrument „interne kontrole“ savremenika od strane ljudi koji su Kliniku gradili pre nas. Štaviše, siguran sam da Klinikom poput duhova lutaju čekići nekih drugih velikih učitelja, pomenuću samo one koji više nisu sa nama, uz izvinjenje onima koje ću neoprostivo, ali nenamerno izostaviti: naime, čekići Jelene Gospavić, Milisava Nikolića, Jaše Smodlake, Zvonimira Levića, Igora Milosavljevića i dr, da pomenem samo one koji nisu sa više sa nama, a koje sam poznavao. Nije stoga čudno što se i sami bolesnici žale da ih neko potajno, bez našeg prisustva pregleda i kontroliše, menja nezgrapne dijagnoze i poboljšava terapiju.

Danas ću podnoseći im izveštaj trenutnih generacija pokušati da odgovorim na pitanje: Šta je Klinika za neurologiju KCS danas?

...

Kičma Klinike su naše sestre. Ako se kome divim nakon svih ovih godine, onda su to one. Zašto? Mi smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One (među njima je i poneki muškarac) nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž via dolorosa krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, oni su definitivno ona grupa čiji se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. One koje znaju da ih nikada nisam štedeo, znaće i da danas iskreno imam potrebu da se u znak poštovanja kratko poklonim najboljim sestrama na planeti i njihovom 90.-to godišnjem pregnuću.

...

Na kraju, vraćam se na čekić sa početka ove priče. Da se odmah razumemo, iako sagledavam moralnu neadekvatnost čina, čekić neću vratiti. Bez obzira na kom ću se mestu ja nalaziti, ovaj čekić će stajati na mom stolu. Hoću stoga da verujem da će se na Klinici naći osoba koja će ga ponovo „otuđiti“ (koristim eufemizam za krađu), jer bih već danas želeo da je opomenem da uz čekić i njegove prednosti, dobija i obavezu, koju ja nisam ispunio, da bude uspešnija od prethodnih nosilaca čekića (obratite pažnju kako to otmeno zvuči), tj. od Vladimira Vujića ali, što neće biti nikakav problem, i od moje malenkosti, istovremeno. Ma kako Vam to kriminogeno i paganski delovalo, iskreno verujem da je prava budućnost Klinike i struke u kontinuiranoj, transgeneracijskoj krađi čekića. Do sada je delovalo!