Aktuelnosti

Radnik III kvartala 2013 - Klinika za neurologiju

U trenutku kada naša Klinika slavi svoj devedeseti rođendan, svesni smo više nego ikad da i pored sjajnih pojedinaca, koji su radili ili rade na njoj, ni jedan nije nadmašio njenu slavu i značaj.

U skladu sa tim, naš radnik III kvartala 2013. godine je sama Klinika za neurologiju KCS.

Govor Akademika Prof. Dr Vladimira Kostića na Proslavi 90 godina Klinike za neurologiju i Klinike za psihijatriju u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu

Čekić koji držim u ruci materijalni je dokaz jednog zločina koji se pre više od 30 godina odigrao u Neurološkoj klinici. Uz nadu da je institut zastarelosti ovde primenjljiv, vreme je da priznam da je upravo moja malenkost akter te nepodobštine. Naime, kada sam kao ljuti početnik, prvog radnog dana u ovoj ustanovi izlazio iz kancelarije tadašnje direktorke Branke Jekić nakon zvaničnog razgovora upoznavanja, upitala me je gotovo na izlasku: „Kostiću, imaš li čekić za rad?“ Zbunjen, odgovorio sam: „Ne!“ Sada je ona zbunjeno gledala po sobi, u vitrini sa nekakvim plaketama i zahvalnicama ugledala je ovaj čekić i rekla: „Uzmi ga, ali ga brzo vrati! Znaš, to je čekić profesora Vujića“. Ljubitelji kriminalnih romana sada lako nagađaju. Ja naime čekić nisam vratio.

U međuvremenu, a to je, ponavljam, preko 3 decenije, imao sam prilike da obiđem mnoge klinike, čak i da radim na nekim od najprestižnijih, i nigde nisam naišao na bolje balansirani čekić, čekić koji je u stanju da vodi lekara, umesto da on njime gospodari. Čini mi se i da je tokom moje profesionalne karijere čekić imao neki svoj autonomni život, neku svoju nezavisnu dijagnostičku mudrost, da je on, a ne ja izvlačio one znakove koje su nas usmeravali ka istini (mada smo, da budem iskren i on, a pogotovo ja, umeli i da grešimo). I ma kako Vam to patetično i prenapregnuto zvučalo, prikriveno verujem da je čekić profesora Vujića emanacija onog nejasnog pojma „tradicije“, skriveni način kontinuiranog prisustva umrlih učitelja, ili da upotrebim moderniji izraz, instrument „interne kontrole“ savremenika od strane ljudi koji su Kliniku gradili pre nas. Štaviše, siguran sam da Klinikom poput duhova lutaju čekići nekih drugih velikih učitelja, pomenuću samo one koji više nisu sa nama, uz izvinjenje onima koje ću neoprostivo, ali nenamerno izostaviti: naime, čekići Jelene Gospavić, Milisava Nikolića, Jaše Smodlake, Zvonimira Levića, Igora Milosavljevića i dr, da pomenem samo one koji nisu sa više sa nama, a koje sam poznavao. Nije stoga čudno što se i sami bolesnici žale da ih neko potajno, bez našeg prisustva pregleda i kontroliše, menja nezgrapne dijagnoze i poboljšava terapiju.

Danas ću podnoseći im izveštaj trenutnih generacija pokušati da odgovorim na pitanje: Šta je Klinika za neurologiju KCS danas?

...

Kičma Klinike su naše sestre. Ako se kome divim nakon svih ovih godine, onda su to one. Zašto? Mi smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One (među njima je i poneki muškarac) nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž via dolorosa krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, oni su definitivno ona grupa čiji se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. One koje znaju da ih nikada nisam štedeo, znaće i da danas iskreno imam potrebu da se u znak poštovanja kratko poklonim najboljim sestrama na planeti i njihovom 90.-to godišnjem pregnuću.

...

Na kraju, vraćam se na čekić sa početka ove priče. Da se odmah razumemo, iako sagledavam moralnu neadekvatnost čina, čekić neću vratiti. Bez obzira na kom ću se mestu ja nalaziti, ovaj čekić će stajati na mom stolu. Hoću stoga da verujem da će se na Klinici naći osoba koja će ga ponovo „otuđiti“ (koristim eufemizam za krađu), jer bih već danas želeo da je opomenem da uz čekić i njegove prednosti, dobija i obavezu, koju ja nisam ispunio, da bude uspešnija od prethodnih nosilaca čekića (obratite pažnju kako to otmeno zvuči), tj. od Vladimira Vujića ali, što neće biti nikakav problem, i od moje malenkosti, istovremeno. Ma kako Vam to kriminogeno i paganski delovalo, iskreno verujem da je prava budućnost Klinike i struke u kontinuiranoj, transgeneracijskoj krađi čekića. Do sada je delovalo!

In memoriam - prof. dr Jelena Gospavić (1921-2013)

Prof. dr Jelena Gospavić je jedna od osnivača moderne srpske neurologije. Ona je bila izvrstan neurolog i vizionar u svojoj profesiji, koji je na bazi nepreglednog znanja i iskustva, ali i na osnovu nepogrešive stručne intuicije, odredio pravce razvoja današnje srpske neurologije.

Prof. dr Jelena Gospavić je rođena 03.12.1921. godine u porodici prosvetnih radnika u Valjevu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Upisala je Medicinski Fakultet u Beogradu 1940. godine. Međutim, posle godinu dana, II svetski rat je prekinuo njeno dalje školovanje, pa je prvih godina radila kao volonter u Gradskoj bolnici u Valjevu, a kasnije 1944. i 1945. godine i na frontu u bolnici Prve armije. Posle završetka rata je nastavila studije i diplomirala 1949. godine, sa prosečnom ocenom 9,25. Zaposlila se na Klinici za neurologiju i psihijatrju u Beogradu 1950. godine gde je radila do kraja svog radnog veka, do 1987. godine, punih 37 godina.

Specijalistički ispit je položila 1954. godine sa odličnom ocenom, a 1953. godine je na Medicinskom fakultetu u Beogradu započela i nastavničku karijeru koja je krunisana njenim izborom u redovnog profesora 1977. godine.

Tokom 1955/56. godine provela je nekoliko meseci na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beču, gde se stručno usavršavala, posebno iz oblasti neuroradiologije. U narednih nekoliko godina je nastavila intenzivnu saradnju sa tada najpoznatijim svetskim neurološkim centrima, poput bolnice Pitié-Salpêtrière u Parizu, Neurološkog Instituta u Montrealu, Mayo klinike u Ročesteru, Nacionalnog instituta za neurologiju i psihijatriju u Betezdi, Neurološkog i neurohirurškog odeljenja Columbia Univerziteta u New Yorku i drugih najprestižnijih svetskih neuroloških ustanova gde je uspostavila saradnju sa vodećim neurolozima toga perioda, poput profesora Džordža Karpatija, Kinga Engela, Luisa Rolanda i drugih.

Imala je nepogrešiv osećaj da je za razvoj neurologije neophodna multidisciplinarnost i načinila je i prve korake u ovom pravcu. Sarađivala je sa kardiolozima, endokrinolozima, neurohirurzima, imunolozima i lekarima ostalih specijalnosti i postavila temelje interdisciplinarnom pristupu kod različitih neuroloških bolesti, što je postalo opšte prihvaćeno i rasprostranjeno u širokoj praksi tek znatno kasnije. O tome najbolje govori i izbor teme njene doktorske disertacije „Klinička, endokrinološka i genetska korelacija miotonične distrofije i neuropatija tipa peronealne mišićne atrofije“ koju je odbranila 1976. godine. Pored ovoga je objavila preko 150 stručno-naučnih radova. Većina ovih radova je obuhvatala prikaze grupa pacijenata, zbog čega su oni smatrani pionirskim u daljem razvoju neurologije toga perioda. Ovo se odnosilo posebno na polje cerebrovaskularnih bolesti i neuropsihologije, a kasnije i na polje neuromišićnih bolesti gde je dala poseban stručni i naučni doprinos.

Od 1956. do 1974. godine bila je šef C odeljenja Neuropsihijatrijske klinike, a od 1974. do penzije 1987. godine šef Odeljenja za neuromišićne bolesti i oboljenja kičmene moždine. Sve ovo vreme je radila predano i sa neiscrpnom energijom koju su njene mlađe kolege jedva uspevala da prate.

Prof. dr Jelena Gospavić je bila poznata po svojoj stručnosti, posvećenosti neurologiji i pacijentima, po svojoj zaljubljenosti u nauku, ali i po svojoj strogosti i visokim ciljevima koje je postavljala pred svoje kolege i saradnike. Bila je rukovodilac poslediplomske nastave iz neurologije i rukovodilac stručnih seminara Neuropsihijatrijske klinike tokom dugog niza godina, a koji se i danas održavaju i predstavljaju tradiciju Neurološke klinike.

Neurolozi koji su imali tu sreću i privilegiju da uče od nje znaju da je prof. Gospavić bila jedan od najvećih srpskih prosvetitelja u neurologiji, veliki učitelj neurologije na kome bi sasvim sigurno mogao da nam pozavidi čitav svet, jer je takvih učitelja i širom sveta bilo veoma malo, ako ih je uopšte i bilo… Da je to tačno govori najbolje činjenica da je iza nje ostala čitava armija vrsnih neurologa, poput profesorke Ocić, profesora Kostića, prof. Apostolskog, dr Bugarski, dr Vidaković i brojnih drugih velikana srpske neurologije…

Upravo zbog svega navedenog, mi, njeni đaci, smatramo da svako slovo njenog imena i titule treba da bude ispisano velikim slovima!

Hvala joj na svemu što je uradila za srpsku neurologiju, a posebno za Kliniku za neurologiju, koja danas stoji rame uz rame sa najprestižnijim neurološkim klinikama širom sveta.

Neka joj je večna slava i hvala!